Sećanje na detinjstvo

 

Kada se vratim u najdalju tačku do kog moje sećanje na detinjstvo seže, jasno mi je koliko su igra i sport bitno uticali na moje odrastanje i formiranje ličnosti. Ne, nisam se vinula u bogzna kakve sportske visine, čak nikakve, samo sam trenirala odbojku neko vreme, pa zatim košarku dok sam još išla u osnovnu školu. Uvek sam bila druga postava, ali verujte to nije bitno.


 

Kao sasvim mala, sada to shvatam (tada mi je to bilo normalno), bila sam veoma spretna i okretna. Od one vrste dece što, dok trepneš, optrče celo igralište sa spravama. Čas sam na vrhu penjalice, čas visim naglavačke sa štangle, eno me radim »drvenu Mariju« ili hodam na rukama. Nije bio drveta u kraju na koje se nisam uspentrala. Sećam se, preskakala sam ogradu obdaništa ko iz šale da dohvatim loptu kad je neko prebaci. Samo da znate, moja drugarica je jednom prilikom slomila ruku kad je to pokušala. U dva skoka prelazila sam dugi niz stepenica, provlačila se kroz neke prašnjave tunele koji su vodili do podzemnih garaža... Za jedno popodne naučila da vozim bicikl, za drugo da vozim rolšue, za treće sam savladala klizanje na Sajmištu. Pentrala se, uspinjala, provlačila, skakala, ljuljala, dubila i – ostala živa.

U to vreme mamin mlađi rođeni brat završavao je Fakultet fizičke kulture u Sarajevu i veoma je voleo da primenjuje stečena znanja iz gimnastike, atletike, kao i psihologije na nama – meni i mom starijem bratu. Kad bi došao kod nas, odmah bi nas postrojio! Posmatrao naše držanje, kilažu (brat je često prelazio gornju granicu), ćebad bi poprimila funkciju strunjača i naš mali stan postajao bi vežbalište. »Kolut napred, nazad, stoj, vežbe snage, ajmo sklekovi, opa, ko to jede palačinke više nego što treba, da vidimo trbušnjake... e, razočarali ste me. Domaći zadatak do sledećeg puta glasi...« Pogađate: čučnjevi, trbušnjaci, leđnjaci i sklekovi. U malim serijama, naravno, za nas male. Kad je lepo vreme, iznosimo sve moguće rekvizite iz kuće, lopte, vijače, lastiš, rekete, rolšue i trening počinje: hvatanje i bacanje lopte, dodavanje o zemlju, dvokorak, šutevi, penali, tenis, bagminton, bacamo frizbi i trčimo do besvesti. Ne daj bože da kažeš »Ja to ne znam, ja to ne mogu«, a da pre toga ne pokušaš nekoliko puta. Ujak bi odgovarao »Ne možeš, ili nećeš?« ili »Najlakše je reći – ne mogu, a treba pobediti sebe...«. Osećali smo duboko razočaranje u njegovom glasu.

Kasnije, ispostavilo se, važna životna lekcija. Pobediti sebe. »Nemaš snage, a bliži se cilj? Sad potegni! Izvuci iz sebe poslednji atom i prođi kroz kapiju. Nema predaje! Zapamti to. Od tebe sve zavisi!«

Baš sam uživala kad ujak dođe, to su bili časovi sreće za nas... Sa sportom sam davno završila, od svega je ostao taj spotski duh i osećaj za fer-plej. Ja sam završila... ali moja deca su tek zakoračila u taj svet. Pratim njihov razvoj, tu sam iza njihovih leđa. Koračam nečujno i ne mešam se dok to ne bude potrebno. Ali kad padnu, moja ruka biće ispružena. Ovaj blog je posvećen njima.