5 top dečjih motiva za bavljenje sportom

 Sigurno ste čitali biografije proslavljenih sportista. E, pa niko od njih nije rekao da je na prvi trening došao da bi se obezbedio do kraja života...

Prava je sreća ako vas dete vuče za rukav da ga upišete na neki sport. Međutim, nama odraslima njihovi motivi često budu banalni i nelogični. Verovatno u ovom grmu leži kamen spoticanja na relaciji roditelj-dete. Ako računate da će vaš mališa postati drugi Nole i otplatiti vam zaostale rate kredita (i ne samo to) - bolje uplatite "loto". Ili "bingo". Veće su šanse za dobitak!

Kroz priču sa Aleksinim i Marininim drugarima doznala sam najčešće razloge za upis na neki sport. A i ja sam bila mala. Pa, evo ih redom...

1. Ljubav prema sportu

"Volim fudbal!" "Obožavam košarku!" "Atletika je najlepši sport na svetu!" Ovako su mi odgovarala deca. Ne znam kad su se moj sin Aleksa i fudbal tačno zavoleli, ali znam da je to bilo baš, baš rano. Negde sa nepune dve znao je sam da se zaigra šutirajući gumenu loptu. "Opta, opta, šut goooj". Bio je u stanju da odgleda celu utakmicu na TV-u! Ne trepće! Igrali smo fudbal s njim na smenu. Samo viknem “Sledeći!”, i eto ga moj muž. Jedino što je želeo za rođendan, Novu godinu, ili onako bez povoda – bila je lopta. Kako je rastao, nismo imali kondicije ni za izmenu. “Pa ne mogu više, čoveče, otkad dođem s posla, igram fudbal s tobom!” I zato pravac škola fudbala. Imao je skoro šest.

* Jednostavno ljubav! Najjači pokretač u životu. Rade ono što vole, a znate koliko je to retko. Priuštite im to.

Nema odvajanja: lopta i za mirne snove

2. Zabava i društvo

Marina nas je ubeđivala kako obožava odbojku. Ja sam stvarno želela da joj verujem, a muž je bio obazriv. “Hm, već četvrti sport po redu, ali ajde... Upisaćemo te!” - saopštavam odluku. Nije mogla da dočeka treninge! Još drugarice dođu po nju, pa sve zajedno sa rančićima na leđima veselo skakuću u pravcu škole. Sreći nema kraja. U školi su bile posebni tabor: devojčice i devojčice sa odbojke. Bilo mi je drago što je srećna. Ali, avaj! Kako je vreme odmicalo, njena volja je slabila i na kraju je odustala. Kaže nije joj to "to". Žao mi je naravno i posle svih razgovora ništa nije pomoglo. Neće i tačka. Ja nekako nisam ko moja komšinica koja je svog sina terala na plivanje. Na njegove suze i povike: "Ja ne volim plivanje!", ona je odgovarala: "Mali si ti da znaš šta voliš!".

* Mi smo prošli ovako, ali i dalje mislim da nismo pogrešili što smo se mlatili pola godine. Mnoge njene drugarice i dan-danas treniraju odbojku evo već treća godina, a krenule su isto zbog društva. 

3. Simpatija

Baš sam nedavno pročitala u časopisu OK "Voša" intervju sa Davidom Mehićem, mladom odbojkaškom nadom Vojvodine NS seme u kojem spominje i svoj početak. Bilo mi je mnogo simpatično, pa sam zapamtila: "Prvo je trebalo da treniram košarku, ali sam zbog jedne devojčice iz škole, koja je išla na odbojku, eto i ja krenuo za njom - kroz osmeh se seća Mehić dana iz trećeg razreda osnovne škole, kada je i počeo njegov odbojkaški razvojni put". U njegovom slučaju ljubav prema devojčici probudila je ljubav prema odbojci.

*Ne odbacujte ovaj razlog upisa na sport. Ljubav ipak donosi plodove. :)

Ako treba, i na košarku zbog tebe

4. Idoli

Čest motiv dece, naročito one koji treniraju fudbal (svi bi da budu Mesi) ili tenis (svi bi da budu Nole). Šta god da zamišljaju, i sa kim god da se poistovećuju - super! Što kažu babe: "Bar neće sedeti na ladnom betonu". Radamel Falkao, fudbaler, napadač iz Kolumbije, kaže da je bio zadivljen Maradoninom igrom. Gledao ga je kao hipnotisan. Nedavno sam na sajtu B92 pročitala izjavu košarkaša Partizana Bogdana Bogdanovića: "Oduševljen sam što ću u reprezentaciji sarađivati s Aleksandrom Đorđevićem, novim selektorom košarkaša. On mi je bio idol u najmlađim danima! Sećam se da sam ga jurio da mi da autogram kada je bila ona reklama za Frikom sladolede".

Ja sam, na primer, zamišljala da sam Monika Seleš. Naročito u vreme kada se igra Vimbldon. Mama mi je kupila neki rumunski reket i udri lopticu u zid. Ceo dan. A, da, pre toga stavim traku na glavu, znojnice oko zglobova, i pravim face ko Monika. (Znam, to nije bio baš lep prizor) :)

5. Zdravlje i lep izgled

E, ovde, čini mi se, dečiji i motivi roditelja mogu da se ukrste, naročito kada je reč o starijoj deci, svesna su sebe, pa će poželeti da izgledaju lepo. Mi smo naše klince vodili na bazen na preporuku fizijatra, i da sam se ja pitala, plivali bi oni meni još uvek. Ovo je i odličan način da deca shvate uticaj sporta na zdravlje (recimo, kad ih odvedete na kontrolu kod lekara pa on kaže da ima poboljšanja). Znam primer Ognjena Stojanovića, našeg najuspešnijeg reprezentativca u triatlonu. On je na svetskom prvenstvu u akvatlonu 2012. godine osvojio bronzanu medalju. Počeo je da pliva zbog problema sa kukovima, a prognoze lekara bile su veoma mračne. Otprilike da neće hodati, ali me nemojte držati za reč. Imao je i operaciju kuka. Kasnije je počeo da vozi bicikl, a sada trči, pliva i okreće pedale diljem sveta. Bravo, Ogi! Nikola Rađen, vaterpolista, kaže da je počeo da pliva jer je bio bucko. I tako, brojni su primeri...

* Ako dete odbija da ide na "terapijski" sport, možda ne bi bilo loše da mu pomenete vrhunske sportiste koji su tako počeli. Niko od njih ne očekuje da će biti profesionalci, ali očekujemo lepo držanje tela! Ovde su svi na dobitku!

Ognjen Stojanović: Treći na svetu

* * *

Iz bilo kog razloga da krenu na sport, nije važno. Samo neka krenu. Nemojte imati velika očekivanja. Možda će promeniti nekoliko sportova, možda će se dugo tražiti, možda se i nikad neće naći. Pa šta?! Deca vole da vole i da se zabavljaju. I što bi reko Mika Antić "I sa igrom se treba igrati".

Sledeći post posvećujem ishrani malih sportista. O tome sam razgovarala sa izuzetnim stručnjakom!